Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Pro­bi­ja­mo se šu­mom, je­dva, uz jaz, pa­pra­ti­štem, str­mi­nom od bu­kve do bu­kve, pa­ze­ći da gdje ne zga­zi­mo di­vlje ja­go­de, pu­na ih je šu­ma, eno se cr­ve­ne obo­dom Do­la, naj­ljep­še li­va­de ima­nja, što či­ni se kra­ja ne­ma, pa se na­je­dan­put ko spo­tak­ne i sko­tr­lja u šu­mu...
Ne mo­že se Do­lom ka ku­ći! Ni Mi­li­će­vom, Do­njim i Gor­njim osred­kom, Gra­di­nom...ni­kud bez kroz šu­mu, kum, brat i ja!
U kum­stvu du­že od tri vi­je­ka s ku­ćom Ra­do­vi­ća.
Me­đa­ši­la su nam se ima­nja bez me­đe, bez ika­kvog be­le­ga do­kle je šta i či­je, jer gdje se me­đa­šiš sr­cem tu je du­ša ta­pi­ja, be­leg je u vr­le­ti­ma mo­rač­kim – obraz!
Ni­šta sta­ri­ma ni­je tre­ba­lo do nje­ga, ne tre­ba ni na­ma va­la, ni­ti će me­đu Me­de­ni­ca­ma i Ra­do­vi­ći­ma ika­da bi­ti ka­me­na, bez onog na Cr­kvi­na­ma, pra­o­tač­kom gro­blju vi­še Mo­ra­če!
I tu smo ko­pa­ni jed­ni do dru­gih!
Ni­ko ovu­da pro­šao ni­je, evo de­ve­ta go­di­na! Ni­ko bez vu­ko­vi kad str­če s Vuč­ja, al za­lu­du im – ne­ma ja­ganj­ca da pre­ko­lju tu gdje vi­še ne­ma ni lju­di da ba­ce ko­se na ot­ko­se i po­tje­ra­ju haj­ku na iz­glad­nje­le kur­ja­ke.
Va­zda mi je bi­lo žao ja­ga­nja­ca ko­li­ko i vu­ko­va!
Ko­li­ko god da smo vje­ko­va ute­me­lji­li tu uvi­jek je to bi­lo ba­rem za vi­jek ma­nje ne­go­li što su kur­ja­ci, me­đe­di i or­lo­vi te­me­lji­li svo­je u pla­ni­ni!
Mi smo do­šli na nji­ho­vo, a oni na Bo­ži­je, al opet ni­šta tu­žni­jeg ne­go kad pla­ni­nom jek­ne ov­ca za jag­nje­tom, a ono pro­ba da za­me­ke­će pre­kla­nog vra­ta dok ga vuk u tr­ku od­vla­či u šu­mu...
Jed­na­ko ko vri­sak maj­ke za dje­te­tom! Za­pra­vo, je­ste vri­sak maj­ke za dje­te­tom...
Ku­mu je ma­nje go­di­na ne­go što se vi­di na nje­mu! Ja­di u mu­ke su ga po­vi­le, zga­sle mu oči, po­šta­pa se, al ga­zi po tri ko­ra­ka pred na­ma tu­kuć po tra­vu­lji­ni, oma­ri­ma, tr­nu...da ja­vi ba­u­lji­na­ma da sti­že­mo.
One sa­da go­spo­da­re li­va­da­ma! Po­vi­je se gdje tra­va kad šar­ka uz­mak­ne. Gdje bje­la­sne na pr­ti­ni, pa ne­sta­ne. Ne­ka ih do đa­vo­la, ni­če­ga se ne pla­šim ko njih!
Ba­ba je umr­la 2004. Stro­ga i na­kri­vo na­sa­đe­na že­na, brit­ke pla­nin­ske pa­me­ti i krat­kih re­če­ni­ca ko­ji­ma je jed­na­ko tu­kla ko ma­ši­ca­ma i mi­lo­va­la ko što ni­ko ni­je.
Vo­lje­li smo je ko­li­ko smo je se i pla­ši­li! Nje­na je do­vi­je­ka bi­la pr­va i po­sled­nja!
Gdje god bi kod svoj­te svra­ti­li u se­lo, a ne­ma u nje­mu do de­se­tak ku­ća, a sva­ka na po ki­lo­me­tar naj­ma­nje, va­zda bi Du­lu sje­li u če­lo sto­la i uvi­jek je pr­va ča­ša ra­ki­je išla pred nju!
Znam ono što ta­da znao ni­sam, ni­je bi­la ni stro­ga ni na­kri­vo na­sa­đe­na, već ko i pla­ni­na – gru­bo te­sa­na! Vi­še od po­la vi­je­ka je sa­ma dru­go­va­la s vje­tro­vi­ma, snje­go­vi­ma, pro­klet­stvom i bla­go­slo­vom ka­me­nja­ra – ni­je se si­ro­ta ima­la mno­go če­mu na­sme­jat!
Pra­štaj, Du­le, sad znam ono što ni­sam znao, ba­u­lja­ju­ći za ku­mom i bra­tom onom ma­lom li­va­dom što si go­vo­ri­la da će me­ni naj­pri­je ba­stat!
Naj­ma­nja, a naj­ljep­ša! Sta­lo na nju i kru­ška di­vlja­ka, plod­ne lje­sko­vi­ne, di­vlje zo­ve, a po­tok je po­lu­tio na dva još ma­nja di­je­la...
S nje­ga smo mo­ja ku­ma­ra Dra­gić i ja to­či­li vo­de ko­sci­ma u bi­do­ne, a pr­sti se sle­de dok dr­žiš onu pro­kle­ti­nju u po­to­ku da se na­pu­ni!
Da mi je još jed­nom da pro­mr­znu ta­ko, al ši­ka­ra pro­gu­ta­la i jaz i po­tok i pri­laz i...sve bez sje­ća­nja i ovaj ta­mjan­ski, mir­ski mi­ris ne­ko­še­vi­ne!
Ni­šta ne mi­ri­še ko pla­ni­na­ska li­va­da dok ne umre u ot­ko­si­ma, pa i ot­ko­si dok još rop­ću i ste­nju u sa­mrt­nom...
Mno­go je smr­ti na ovim la­go­slo­ve­nim sto­pa­ma!
Je­dan za dru­gim – stri­če­vi, ku­mo­vi, ba­ba, maj­ka i...
Od ta­da kum ni­je za­gu­slao, a ni­ko kao ja od sve dje­ce ni­je vo­lio da ga slu­ša kad no­ću, uz špo­ret na ko­jem ku­ma Na­na ku­va kum­pi­je­ra – gu­sla Moj­ko­vač­ku bit­ku, Ku­lu Ra­du­no­vu, Smrt po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća...
Ko da se br­da po­vi­ju bli­že ku­će da i ona ču­ju, da uži­va­ju u pra­dje­dov­skoj ja­vo­ro­vi­ni s iz­de­lja­nim Nje­go­šem i or­lom na vr­hu, dok iz ku­ma bi­je sto­ti­nu pu­ša­ka i sik­ću sa­blje...
Ni­je za­gu­slao od 2003. Ni­ti će vi­še, za­kleo se! Ne vi­še ni­ka­da od onog da­na ka­da je u ze­mlju spu­stio svog, mog, na­šeg Dra­gi­ća! Je­din­ca!
Ta ga je mu­ka po­naj­vi­še po­vi­la i zga­sla onu že­ra­vi­cu ko­ju je imao u oči­ma, da si no­ću mo­gao pre­po­znat ku­ma kad si­la­zi ni­za stra­ne k na­ma!
Od­ra­sli smo moj Dra­gić i ja! Ni go­di­na raz­li­ke u na­ma! Po­va­zdan za­jed­no, je­dva bi nas no­ću raz­dvo­ji­li na po­či­nak, ma­da je u obje ku­će bio po je­dan kre­vet za ku­mo­ve na ko­je se ni­je smje­lo ni sje­sti, bez ako Du­la ne do­zvo­li!
Po­ste­ljio se jed­na­ko kao i osta­li, mo­žda noć na­ne­se ne­kog od Ra­do­vi­ća kod nas il Me­de­ni­ca kod njih, sra­mo­ta je da kum uđe u ku­ću, a kre­vet po­kri­ven ko mrc...
Je­ste, bi­li smo pri­je dva sa­ta otac, brat, mo­ja Ja­na i bra­to­vljev Mar­ko da na­šem Dra­gi­ću upa­li­mo vo­šta­ni­ce. Na Cr­kvi­na­ma, gdje se ko­pa­mo jed­ni do dru­gih vje­ko­vi­ma!
Re­ko­smo mu da ide­mo do se­la, da će­mo proć na­šim li­va­da­ma, da će­mo uz­brat i skcat na ne­kom ka­me­nja­ru lje­šni­ke, baš kao što smo ko dje­ca, ne žu­re­ći da od­ne­se­mo vo­de ko­sci­ma...
Kum ni­je iz­la­zio do ima­nja ima evo dvi­je go­di­ne! Sa­gra­dio je ko­li­bi­cu ni­že u se­lu, bli­že dža­di, da­lje od ku­ća ko­je sje­ća­ju na naj­ljep­še i naj­tu­žni­je!
Uči­nio je se­vap bra­tu i me­ni da se u Mom­či­lo­vo, oče­vo ime, pop­ne­mo do ku­će!
On je s unu­ča­di­ma ostao do­lje, do ras­kr­ni­ce dva ze­mlja­na pu­ta ko­ja vo­de de­smo ka de­da Ni­ko­li Me­de­ni­ci, po­koj­nom, i le­vo ka ku­ći Mi­ja­i­lo­voj, pra­đe­da!
Ko­ga god da po­me­ne­mo – pre­kr­sti­mo se! Svi su na Cr­kvi­na­ma, pod ka­me­nim be­le­zi­ma. Ne­maš ko­me da do­zo­veš bez da ti se šu­ma, vr­ta­če i pla­ni­na oda­zo­vu!
Ne­ma ni lje­se (ogra­de), ni po­ja­te, ni izbe...klju­nu­lo sve u tra­vu, po­je­le ih go­di­ne i trn!
Tu nas je, ši­rom otvo­re­ne lje­se do­če­ki­va­la Du­la kad joj otac do­zo­ve ime još s De­do­vi­ne, li­va­de, do­le, da­le­ko pod šu­mom gdje je sta­ri­na osta­la da nas če­ka!
Ni­je mo­gao da­lje! Uve­li­ko je pre­ga­zio 85 go­di­nu, je­dva je i do­tle sti­gao, ali je že­lio!
Obe­ća­li smo mu brat i ja da će­mo ga do­vest u Žir­ke, na­da­ju­ći se i do ku­će, al sva­ka je li­va­da ov­dje Mom­či­lo­va ku­ća!
Tu su mu bra­ća, ku­mo­vi, maj­ka, otac, đed, pra­đed...eno ih ot­ki­va­ju ko­se bez gla­sa i oba­ra­ju ot­ko­se ne mi­ču­ći tra­vu...
Ku­mi­li su i mo­li­li i on i stri­če­vi Du­lu da do­đe kod ne­kog od nas da ži­vi, al – ne, tvr­đa je i tvr­do­gla­vi­ja bi­la od bu­kve i ka­me­na!
I ne­ka je, sad ra­zu­mi­je što tad ni­sam!
Ni­je ona sa­mo­va­la u pla­ni­ni po­la vi­je­ka, već je ču­va­la za nas kad to lje­ti do­đe­mo na dva mje­se­ca i ne­što u zi­mu ako se od snje­go­va mo­glo pro­bi­ti?!
Otac i stri­če­vi je­su, pr­ti­li su ga sa­ti­ma da stig­nu do ku­će, a mi dje­ca bi osta­ja­la u Ko­la­ši­nu kod svoj­te, a ku­mo­vi su va­zda bi­li tu za ba­bu, a ku­će su nam na 500 me­ta­ra što je u zi­mu, po onim snje­go­vi­ma...al ni­je bi­lo da­na da Velj­ko Ra­do­vić il moj Dra­gić ne si­đu do ba­be.
Ista je to ku­ća Ra­do­vi­ća iz ko­je je i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je!
Va­zda ga je ba­ba zva­la Ri­sto, ni­je mo­gla pre­ka­lu­pit dru­ga­či­je, zna­la ga je od ma­le­na i va­zda bi na grd­nju oca i stri­če­va što ga ne oslo­vlja­va cr­kve­nim ime­nom od­go­va­ra­la: „Za me­ne je bio i ostao Ri­sto, a vi ga zo­vi­te ka­ko vam vo­lja!”, al da­le­ko od to­ga da ga ni­je po­što­va­la i da ni­je bi­la vje­ru­ju­ća!
Jed­no­stav­no, či­ni mi se da je i pla­ni­ne zna­la kad su bi­le ma­le, a ne ove star­ce sad, va­zda je go­vo­ri­la: „Sve su to mo­ja đe­ca”!
Na­vr­ši­la je vi­jek tač­no, is­pu­stiv­ši du­šu evo ov­dje, na kre­ve­tu kraj ko­jeg sto­ji­ma brat i ja!
Sti­gli smo do ku­će, Bo­gu hva­la!
Još se dr­ži sta­ri­ca, a 115 joj je go­di­na! Pra­đed ju je po­di­gao na te­me­lju sta­re, ma­nje, a ne­ma ni u ovoj vi­še od dva so­bič­ka i ka­kve sta­ve iz­me­đu njih!
Dr­ži se i ko­li­ba, ma­lo po­vi­še nje, de­se­tak me­ta­ra, u njoj se lje­ti ži­vje­lo po­va­zdan, a u ku­ću ula­zi­lo sa­mo na po­či­nak! I njoj će vi­jek usko­ro, na­zdra­vlje joj bi­lo!
Kum je ot­klju­čao vra­ta i bla­go se po­mje­rio u stra­nu da brat i ja pr­vi uđe­mo!
Sto­ji­mo ko uko­pa­ni! Vi­dim mu oči za­su­zi­le, vi­di i on me­ni, al pre­ćut­ku­je, pa ko da smo na ko­man­du u isti tren za­ko­ra­či­smo u dom na­šeg dje­tinj­stva!
Pre­kr­sti­smo se, po­lju­bi­smo dr­ve­ni prag i ka­me­ni zid i...
Bo­že, ko­li­ko mi fa­li ono ba­bi­no kad vik­ne s lje­se: „Bla­goš Du­li u ku­ću”, al ni­kad osmi­je­ha kao da to ne mi­sli, al mi­sli­la je va­zda, uvi­jek bi se to ote­lo iz nje pu­nog gla­sa i s pu­no du­še.
Ni­če­ga sko­ro u ku­ći, a opet sve­ga što tre­ba da je u njoj: iko­ne Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la, gu­sle, ve­li­ke dr­ve­ne sto­li­ce u če­lu bu­ko­vog sto­la, u ko­joj je Du­la sje­dje­la, i me­tal­nog kre­ve­ta na ko­jem se opro­sti­la od svo­je Cr­ne Go­re!
Još vo­da bi­je­sno ni­je s vre­la gra­din­skog u toč­ku pred ku­ćom, ču­je se, al se od oma­ra ne vi­di ni to­čak ni cri­je­vo!
– Na­pij­te se, ku­mo­vi, se­vap je...– već je ku­ma­ra raz­gr­nu­la šta­pom do­volj­no da se za­hva­ti ona le­den u dla­no­ve.
Bi­je ko­pri­va o ru­ke, al ko ma­ri, nek pr­ži, i ona nas se uže­lje­la, a ni­ka­ko da se na­pi­je­mo ove vo­de za sve ko­ji­ma smo na­me­ni­li po gu­tljaj brat i ja.
Mr­znu pr­sti baš kao on­da, al ne­ka ih, pri­ja da ža­lio ne bih mo­dri da osta­nu sa­mo Mom­či­lu mom da ih po­ka­žem...
Za­ka­tan­či kum ku­ću, ne za­du­go, la­že­mo se brat i ja, zna­ju­ći da...
Ne za­du­go, nek osta­ne ta­ko, jer šta su go­di­ne spram vje­ko­va i ko­ri­je­na do u sa­mu drob pla­ni­ne?!
Pu­ca po­gled na Pej, Ključ, Ba­bin zub, Ko­mo­ve...
Znao je na ovom ka­me­nu pred ko­li­bom otac da pre­vu­če gu­da­lo: „Gu­sle mo­je od su­va ja­vo­ra, od naj­ljep­šeg ljud­skog raz­go­vo­ra! Gu­sle mo­je od ja­vo­ra su­va vas je Sr­bin pet vje­ko­va ču­va...”
Ni­ka­da ov­dje ni­je bio Mon­te­ne­gro, ni­ti će, već Cr­na Go­ra!
Ni­je iz ove ku­će po­šao Đu­ro u Li­po­vo da po­stra­da u bo­ju s Tur­ci­ma da bi mu ne­ko da­nas ra­sr­blji­vao Mo­ra­ču; ni­ti je Mi­ja­i­lo ko­ma­do­vao ko­la­šin­skom če­tom na Moj­kov­cu da ga pre­vo­de da­nas na ka­kav iz­mi­šlje­ni je­zik, a ni Ili­ja, đed nam, uz voj­vo­du Pa­vla Đu­ri­ši­ća da bi se u ne­ke sa­var­da­ke pre­met­nu­te u „bo­go­mo­lje” mo­li­li Bo­gu ko­jeg su ju­če iz­mi­sli­li Je­vrem Br­ko­vić i onaj bla­vor Mi­raš De­de­ić!
Evo ti, ta­ta, no­si­mo po­zdra­ve od ku­će, pi­ta za te­be, ve­li da te po­zdra­vi­mo i da joj se ču­vaš, ču­va se i ona te­bi!
Ni­ka­da ni­sam vi­dio oca da za­pla­če!
Sa­mo po­vi­je gla­vu i stu­ži se, što ka­žu u br­da, pa mah­ne ru­kom da se sklo­ni­mo, i ne­ma se šta tu pi­tat vi­še!
Sklo­ni­smo se ma­lo u stra­nu.
Aj­mo, dje­co, ne­ka de­ke još ma­lo, sti­ći će nas, ima ne­što da se bez gla­sa raz­go­vo­ri s pla­ni­nom...
Eno mu bra­ća i ku­mo­vi ko­se. Da ih se na­gle­da ma­lo gle­da­ju­ći u pu­ste li­va­de...
(Ne­djelj­nik)